Pica

Pica

Izvozni hit iz lepe Italije je pronalazak Napolitanaca.

Tanka osnova sa svojom specifičnom aromom i balončići vazduha u testu koje se peče u rernama na drvo, dopunjena je jednostavnim prilozima na njoj - zaštitni znakovi dobre pice koji se lako prepoznaju.

Pitanje porekla je malo komplikovanije. Skoro svaka drevna kultura, od Egipćana do stanovnika Pompeje imala je jelo koje je prethodilo pici. Rimljani su svojim bogovima prinosili pljosnati pečeni hleb kao žrtvenu ponudu; ljudi u Kini su vekovima ranije jeli pljosnati začinjen hleb napravljen od pirinčanog brašna, a pica od mesa pod nazivom Lahmacun postoji u Turskoj od pamtiveka.

Prva pica, kakvu je znamo danas, ispečena je u 18. veku u rerni od kamena u Napulju: pljosnati hleb od kiselog testa sa iseckanim paradajzom i mocarelom, začinjen začinskim biljem i belim lukom. Karakteristična izvijena ivica stvara „cornicione“ - okvir za sastojke - sve do danas.

Pica se dugo smatrala hranom siromašnih. Sve do 1889. godine, kada je kraljici Margariti Savojskoj dosadila francuska kuhinja. Ona je naredila da se pozove najbolji pekar za pice iz Napulja u palatu Kapodimonte - i pojela je picu u bojama italijanskog trikolora, na kojoj su bili paradajz, bosiljak i mocarela. To je bilo rođenje pice Margarita.

Sledeća „izvorno napuljska“ varijacija, pica Marinara („mornarski stil“) sa paradajzom, belim lukom, origanom i maslinovim uljem je takođe danas veoma popularna u celom svetu. Zahvaljujući italijanskim emigrantima, koji su otvarali picerije po celoj Evropi i Severnoj Americi, obe ove prvobitne varijante postale su poznate širom sveta.

Ovaj trijumfalni marš je nastavljen brojnim, često, nažalost, manje ukusnim kreacijama. Zbog toga su pekari pice iz Napulja 1984. godine osnovali „Associazione Verace Pizza Napoletana“, udruženje koje štiti napuljski original i takođe dodeljuje nagradni pečat za kvalitet odabranim picerijama.

Tekst: Kim Leclaire